Anonimni Narkomani Srbija

DVANAEST KORAKA NARCOTICS ANONYMOUS

Ako želite ono što mi imamo da ponudimo i ako ste voljni da uložite napor da do toga dođete, onda ste spremni da preduzmete određene korake. Ovo su principi koji su omogućili naš oporavak.

1 korak
2 korak
3 korak
4 korak
5 korak
6 korak
7 korak
8 korak
9 korak
10 korak
11 korak
12 korak

Ovo izgleda kao veliki poduhvat i ne možemo sve da uradimo odjednom. Nismo ni postali zavisni za jedan dan, zato zapamtite - polako!

Postoji jedna stvar koja bi više od bilo koje druge mogla da nas porazi u oporavku. To je ravnodušnost, odnosno netrpeljivost prema duhovnim principima. Među njima su tri bez kojih se ne može: iskrenost, otvorenost uma i voljnost. s njima smo na pravom putu.

Mislimo da imamo potpuno realan pristup prema bolesti zavisnosti, jer je pomoć jednog zavisnika drugom, u terapeutskom smislu, nemerljiva. Osećamo da je naš pristup i praktičan, jer zavisnik najbolje može da razume i pomogne drugom zavisniku. Verujemo da što se pre suočimo s problemima koje imamo u društvu i svakodnevnom životu, to ćemo pre postati prihvatljivi, odgovorni i produktivni članovi društva.

Jedini način da se ne vratimo u aktivnu zavisnost jeste da ne uzmemo tu prvu dozu. Ako ste kao mi onda znate: jedna je previše, a hiljadu nije dovoljno. To posebno naglašavamo jer znamo da uzimanjem bilo koje droge ili zamenom jedne droge drugom, samo ponovo aktiviramo svoju zavisnost.

Uverenje da se alkohol razlikuje od droge je mnoge zavisnike odvelo u recidiv. Pre dolaska u NA, doživljavali smo alkohol drugačijim, ali više ne možemo da živimo u zabludi. Alkohol je droga. Mi smo ljudi s bolešću zavisnosti, koji moraju da apstiniraju od svih droga da bi se oporavili.

1 korak PRVI KORAK


Priznali smo da smo nemoćni pred zavisnosti i da ne možemo da upravljamo svojim životom.

Nije bitno koliko smo i šta smo uzimali. U Udruženju NA na prvom mestu je kako ostati čist. Shvatili smo da ne možemo i drogirati se i živeti. Kada priznamo svoju nemoć i svoju nesposobnost da upravljamo svojim životom, otvaraju nam se vrata oporavka. Pre nas niko nije mogao ubediti da smo zavisnici. To je priznanje koje dugujemo sebi. Kada imamo sumnje, mi sebi postavimo sledeće pitanje: Da li ja mogu da kontrolišem upotrebu bilo koje suptance koja menja stanje svesti i raspoloženje? Kada im se to predoči, većina zavisnika uvidi da je kontrola nemoguća. Kakav god bio ishod, mi shvatamo da ne možemo da kontrolišemo upotrebu ovakvih supstanci ni na koji vremenski period.

Ovo jasno govori o tome da zavisnik ne može da ima kontrolu nad drogom. Nemoć znači drogirati se protiv sopstvene volje. Ako ne možemo da prestanemo, kako onda možemo reći da držimo drogu pod kontrolom. Nesposobnost da se prestane, čak i pored najjače volje i najiskrenije želje, je ono na šta mislimo kada kažemo: Mi apsolutno nemamo izbora. Međutim, ukoliko prestanemo da tražimo opravdanje za drogiranje, mi imamo izbor.

Mi nismo dosli u Udruženje prepuni iskrenosti, voljnosti i širom otvorenog duha. Bili smo došli dotle da ne možemo da nastavimo sa drogiranjem zbog fizičkog, mentalnog i duhovnog bola. Kada smo bili dotučeni, postali smo voljni da učinimo nešto.

Naša nesposobnost da prestanemo sa upotrebom droge jeste simptom bolesti zavisnosti. Mi smo nemoćni, ne samo po pitanju droge, nego i u pogledu same zavisnosti. Ovu činjenicu moramo priznati da bismi počeli sa oporavkom. Zavisnost je fizička, mentalna i duhovna bolest, koja utiče na sve sfere našeg života.

Fizička manifestacija naše bolesti jeste kompulzivno uzimanje droge - nesposobnost da prestanemo ukoliko počnemo.U mentalnom smislu, to je opsesivna priroda bolesti, iliti neukrotiva želja za drogom, čak i u slučaju kada nam to uništava život. U duhovnom smislu, to je sebičnost. Mi smo mislili da možemo da prestanemo kad god to zaželimo, uprkos svim činjenicama koje su svedočile o suprotnom. Poricanje, zamena jedne vrste droge drugom, racionalizacija, opravdavanje, nepoverenje prema drugima, osećanje krivice, sram, osećanje odbačenosti, obezvređivanje sebe, izolacija i gubitak kontrole - ovo su sve posledice naše bolesti. Bolest, pri tom, može da napreduje, neizlečiva je i fatalna. Većina nas oseti olakšanje kada shvati da ima bolest, a ne moralni nedostatak.

Mi nismo odgovorni za bolest, ali smo odgovorni za lečenje. Većina nas je pokušala sama da prekine sa uzimanjem droge, ali mi nismo mogli da živimo ni sa drogom, ni bez nje. Konačno smo shvatili da smo nemoćni u pogledu zavisnosti.

Mnogi od nas su pokušavali voljom da prestanu sa drogom. Tako nešto je bilo samo privremeno rešenje. Sama volja ne može da se održi duže vreme. Pokušali smo sa bezbroj drugih opcija: psihijatri, bolnice, lečilišta, ljubavnici, novi gradovi, novi poslovi. Svaki naš pokušaj bio je bezuspešan. Počeli smo da shvatamo da smo racionalizovali i najgoru glupost ne bi li opravdali haos u koji smo, drogirajući se, pretvorili svoj život.

Sada se postavlja pitanje: Kad smo već mi nemoćni, kako može NA da nam pomogne? Počinjemo da tražimo pomoć. Temelj našeg programa je priznanje da mi sami nemamo moć nad zavisnošću. Kada ovo prihvatimo, završili smo prvi deo Prvog koraka.

Mora da se prizna još nešto da bi Prvi korak bio potpun. Ako ovde stanemo, znaćemo samo deo istine. Mi smi majstori u manipulisanju istinom. S jedne strane, mi kažemo: Da, ja sam nemoćna/nemoćan u pogledu zavisnosti. S druge strane, međutim, mi kažemo: Kad sredim život, moćiću da držim drogu pod kontrolom. Takve misli i takva dela mogu da nas vrate u stanje akutne zavisnosti. Nikada nam nije padalo na pamet da se zapitamo: Ako ne možemo zavisnost da držimo pod kontrolom, kako onda možemo život da kontrolišemo? Bez droge smo se osećali bedno i nismo mogli da upravljamo životom.

Nemogućnost da se zaposlimo, osećanje odbačenosti i destrukcija su pokazatelji da osoba ne može da upravlja svojim životom. Naše porodice su u većini slučajeva razočarane, osramoćene i zbunjene našim ponašanjem. Često nas napuštaju ili nas se odriču. Kada se zaposlimo, kada nas društvo prihvati i kada se vratimo svojoj porodici, još uvek nismo obavezno u stanju da upravljamo svojim životom. Društveno prihvatanje nije ekvivalento oporavku.

Ustanovili smo da nemamo izbora, osim da potpuno promenimo stari način razmišljanja. U protivnom bismo se vratili drogi. Kada damo sve od sebe, imamo uspeha kao što su i drugi imali. Kad je naš stari način života postao neodrživ, počeli smo da se menjamo. Od tada, pa nadalje, mi smo počeli da uviđamo da je svaki dan bez droge uspešan - bez obzira na sve okolnosti. Predaja znači da ne moramo više da se borimo. Prihvatamo zavisnost i život onakav kakav jeste. Voljni smo da učinimo sve što je potrebno da bismo ostali čisti - čak i ono što ne volimo da radimo.

Pre nego što smo počeli sa Prvim korakom, bili smo puni straha i sumnje. Tada smo se uglavnom osećali izgubljeno i zbunjeno. Osećali smo da smo drugačiji od ostalih. Radeći na ovom koraku, mi smo priznali svoju predaju principima Udruženja NA Samo predajom možemo da prevladamo otuđenost u kojoj smo živeli usled zavisnosti. Pomoć zavisniku počinje njegovom spremnošću da prizna potpuni poraz. To može biti zastrašujuće, ali to je temelj na kom gradimo svoj život.

Prvi korak nas uči da ne moramo da se drogiramo, a to čovek oseća kao neverovatnu slobodu. Nekima od nas trebalo je određeno vreme da shvate da nisu bili u stanju da upravljaju svojim životom. Za druge je ta nesposobnost bila jedino što im je bilo jasno. U dubini duše smo znali da droga može da nas promeni u nešto što ne želimo da budemo.

Apstinirajući i radeći na ovom koraku, mi smo se oslobodili okova. Međutim, ne postoji magija koja korake pretvara u uspešne etape lečenja. Koraci se ne svode na puko izgovaranje reči - mi učimo da živimo ono što svaki korak donosi. Uvideli smo da program može nešto da nam ponudi. Pronašli smo nadu. Sada možemo da nađemo smisao i svrhu života. Takođe možemo i da se oslobodimo ludila, iskvarenosti i smrti.

Kada priznamo svoju nemoć i nesposobnost da upravljamo svojim životom, mi otvaramo vrata i dopuštamo Sili koja je veća i jača od nas da nam pomogne. Nije bitno gde smo bili, već kuda idemo.

2 korak DRUGI KORAK


Poverovali smo da nam Sila, koja je veća od nas, može povratiti zdrav razum.

Drugi korak je neophodan ukoliko želimo da naš oporavak bude uspešn. Nakon prvog koraka, mi imamo potrebu da verujemo u nešto što će nam pomoći da prevladamo nemoć, beskorisnost i beznadežnost. Prvi korak ostavio je vakuum u našem životu. Potrebno nam je nešto da popunimo tu prazninu. Tome služi drugi korak.

Neki od nas ovaj korak prvo nisu shvatali ozbiljno. Prelazili smo preko njega sa minimumom interesovanja. Uskoro smo shvatili da naredni koraci neće funkcionisati ukoliko dobro ne uradimo ovaj. Iako smo priznali da nam je potrebna pomoć da rešimo svoj problem sa drogom, nismo bili spremni da priznamo svoju potrebu za verom i normalnim funkcionisanjem svesti.

Mi imamo bolest koja je sklona napredovanju, neizlečiva je i fatalna. Mi smo kupovali sopstveno unistenje. Svi mi - od džankija koji otimaju tašne zenama i starije gospođe koje prevare dva tri doktora zbog recepta- imamo dodirnu tačku, a to je da tražimo sopstveno uništenje. Ponekad je to bio paketić nečega, nekoliko tableta, cela flaša - i tako sve dok ne umremo. Ovo je, u najmanju ruku, samo deo ludila koje donosi zavisnost. Za zavisnika koji se prostituiše za fiks cena je možda veća nego za onog koji samo laže doktora. Na kraju, i jedan i drugi životom plaćaju cenu za zavisnost. U ludilu se ponavljaju iste greške, a očekuju se drugačiji rezultati.

Mnogi od nas su ulaskom u program shvatili da smo više puta ponovo počinjali da se drogiramo, iako smo znali da uništavamo sopstveni život. Ludilo znači drogirati se svakodnevno, znajući pri tom da to za posledicu ima fizičko i mentalno uništenje. Najočiglednija manifestacija ludila koje donosi zavisnost je opsesivnost.

Postavite sebi ovo pitanje: Da li mislim da bi bilo nenormalno prići nekome i reći: Mogu li Vas zamoliti za jedan srčani udar ili smrtonosnu bolest? Ako se slažete da bi ovo bilo nenormalno, onda ne bi trebalo da imate problema sa drugim korakom.

U ovom programu, prvo prestanemo da se drogiramo.U toj fazi, počinjemo da osećamo bol zbog života bez droge ili nečeg drugog što bi je zamenilo. Bol nas nagoni da potražimo Silu koja je veća i jača od nas i koja nas može osloboditi opsednutosti drogom.

Proces tokom kog neko počinje da veruje je sličan za većinu zavisnika. Većina nas nije imala aktivan kontakt sa Višom silom.Taj odnos počinjemo da razvijamo jednostavnim priznavanjem mogućnosti da postoji Sila koja je veća i jača od nas. Većina nas ne nailazi na teškoće u priznavanju da je u našem životu zavisnost postala destruktivna sila. Naš najveći trud bi se završavao još žešćim uništenjem i očajanjem. U određenom momentu smo shvatili da nam je potrebna neka Sila koja je jača od zavisnosti. Na nama je kako ćemo shvatiti pojam Više sile. Niko neće o tome odlučivati umesto nas samih. Možemo je nazvati grupom, programom ili Bogom. Jedina smernica koja nam se nudi u tom shvatanju jeste da je to Sila koja nas voli, koja se brine o nama i koja je veća i jača od nas. Ne moramo biti religiozni da bismo prihvatili tu ideju. Stvar je u tome, da treba da budemo otvorenog duha da bismo mogli da verujemo. Ovo može da bude teško, ali ako otvorimo svoj duh, pre ili kasnije nalazimo pomoć koja nam je potrebna. Pričali smo i slušali druge. Videli smo ljude koji se oporavljaju, a oni su nam pričali o onome što je im pomoglo. Počeli smo da uviđamo dokaze o postojanju neke Sile koja ne može u potpunosti da se objasni. Ovu Silu možemo da koristimo mnogo pre nego što uspemo da je shvatimo.

Sa uočavanjem koincidencija i čuda koja su nam se u životu dešavala, naše prihvatanje se pretvaralo u poverenje. Sve bolje smo se osećali doživljavajući Višu silu kao izvor snage. Učeći da verujemo u tu Silu, mi smo prevladavali svoj strah od života.

Verovanje nas vraća u normalno stanje svesti. Od tog verovanja dolazi snaga koja nas pokreće na delovanje. Kada naša vera ojača, spremni smo za treći korak.

2 korak TREĆI KORAK


Odlučili smo da svoju volju i svoj život predamo na brigu Bogu, kako smo ga shvatili.

Pošto smo bili zavisnici, često smo život predavali u ruke destruktivnim silama. Naša volja i naš život su bili pod vlašću droge. Bili smo zarobljeni potrebom za momentalnim zadovoljstvom koje nam je droga davala. U tom periodu, naše čitavo biće - telo, um i duh - bilo je u rukama droge. Neko vreme smo nalazili zadovoljstvo u tome, a onda je euforija počela da jenjava, i tada smo upoznali i ono drugo - ružno lice zavisnosti. Shvatili smo da što smo više leteli, to smo dublje tonuli. Imali smo samo dve mogućnosti - ili da trpimo bolove u krizi ili da uzmemo novu dozu.

Svima nam se desilo da smo se jednog jutra probudili i shvatili da više nemamo izbora. Morali smo da uzmemo novu dozu. Pošto smo i volju i život predali drogi, mi smo, u krajnjem očaju, počeli da tragamo za nečim drugim. U NA, mi odlučujemo da volju i život predamo u ruke Bogu u kog verujemo. Ovo je džinovski korak. Ne moramo biti religiozni da bismo ovo uradili - to svako može. Čovek samo treba da bude voljan da tako nešto uradi. Glavno je da otvorimo vrata Sili koja je jača i veća od nas.

Naše shvatanje Boga ne potiče iz doktrine, nego iz onoga u šta mi verujemo i šta nam pomaže. Mnogi od nas Boga shvataju jednostavno kao Silu koja nam pomaže da ostanemo čisti. Vaše pravo na sopsteveno shvatanje Boga je potpuno. Ne postoje nikakva ograničenja, niti zamke. Pošto imamo ovo pravo, neophodno je da budemo potpuno iskreni po pitanju vere ako želimo duhovno da se razvijamo. Uvideli smo da je jedino što je trebalo da uradimo bilo da se potrudimo. Kada smo se trudili najviše što možemo, program je funkcionisao i u našem, kao i u bezbroj drugih slučajeva. Treći korak nam ne poručuje: Predali smo volju i život Bogu. On poručuje: Odlučili smo da volju i život predamo Bogu u kog verujemo. Mi smo odlučili. Tu odluku nije niko doneo umesto nas - ni droga, ni porodica, ni referent za uslovnu kaznu, ni sudija, ni terapeut, ni doktor. Mi smo sami odlučili! Nakon prvog fiksa, ovo je bila prva odluka koju smo sami doneli.

Reč odluka podrazumeva delovanje. Odluka se zasniva na veri. Treba samo da verujemo da se čuda koja se dešavaju u životu zavisnika koji su čisti mogu desiti svakom zavisniku koji želi da se menja. Prosto shvatamo da postoji sila koja podstiče duhovni razvoj i koja nam pomaže da budemo tolerantniji, stpljiviji i korisniji u pomoći koju pružamo drugima. Mnogi od nas su rekli: Uzmi moju volju i moj život. Vodi me putem oporavka. Pokaži mi kako da živim. Olakšanje koje osećamo kada se predamo Bogu pomaže nam da gradimo život koji vredi živeti.

Predavanje Božjoj volji postaje sve lakše ako vežbamo svaki dan. Kada iskreno pokušamo, onda vidimo da funkcioniše. Mnogi od nas počinju dan jedostavnom molitvom da nas Viša sila vodi.
Iako znamo da predavanje funkcioniše, može se ipak desiti da poželimo da svoju volju i svoj život vratimo u svoje ruke. Može se desiti da se razljutimo što nam Bog čak i to dozvoljava. U određenim momentima tokom lečenja naš najveći izvor snage i hrabrosti je upravo odluka da zamolimo Boga za pomoć. Polako se predajemo Bogu u kog verujemo i puštamo ga da se brine o nama.

U početku nam se vrtelo u glavi od pitanja: Šta će se desiti kada predam život? Da li ću postati savršen/a? Treba da budemo malo realističniji. Možda je trebalo da se obratimo nekom iskusnijem članu i pitamo ga/je: Kako je tebi bilo? Odgovori bi se razlikovali od slučaja do slučaja. Većina nas smatra da su otvorenost duha, voljnost i predaja glavne komponente za ovaj korak.

Mi smo predali volju i život na brigu Sili koja je veća i jača od nas. Ako postupamo temeljno i iskreno, primetićemo promenu na bolje. Naši strahovi postaju manji, a vera jača kroz naše shvatanje pravog značenja koje predaja ima. Više se ne borimo sa strahom, besom, osećanjem krivice, samosažaljenjem ili depresijom. Shvatamo da je Sila koja nas je dovela u ovaj program još uvek uz nas i da će i ostati ukoliko joj dopustimo. Polako se oslobađamo parališućeg straha od beznadežnosti. Potvrda ovog programa jeste život koji živimo.

Počeli smo da uživamo u životu bez droge i da želimo da doživimo još dobrog što Udruženje NA ima za nas. Sada znamo da ne smemo da pravimo pauze u duhovnom razvoju - želimo sve što možemo da dobijemo. Sada smo spremni za prvo iskreno vrednovanje sopstvene ličnosti, čime započinjemo četvrti korak.

4 korak ČETVRTI KORAK


Temeljno smo i bez straha napravili svoj moralni inventar.

Cilj pretresa i moralnog popisa, koji smo bez straha izvršili, jeste da sredimo zbrku i konflikte u svom životu da bismo mogli da otkrijemo ko smo zaista. Pošto počinjemo novi život, moramo da se oslobodimo tereta i zamki koji su upravljali našim životom i sprečavali naš razvoj.

Pristupajući ovom koraku, većina se plaši da se unutar nas nalazi čudovište koje će nas uništiti ukoliko ga oslobodimo. Taj strah može da nas natera da odlažemo pravljenje popisa, ili čak da spreči preduzimanje ovog veoma važnog koraka. Međutim, jasno nam je da je strah manifestacija odsustva vere, a mi smo pronašli svog Boga koji nas voli i kom možemo da se obratimo. Više ne moramo da se plašimo. Mi smo stručnjaci za samozavaravanje i racionalizaciju. Praveći ovaj popis, pruža nam se prilika da prevladamo takve prepreke. Popis u pisanom obliku će otvoriti delove podsvesti koji su inače skriveni kada samo mislimo ili pričamo o tome ko smo. Kada sve stavimo na papir, mnogo je lakše videti i mnogo teže poricati pravu prirodu svoje ličnosti. Iskreno vrednovanje sopstvene ličnosti jeste rešenje za naš novi život.

Suočimo se sa sledećom činjenicom: kada smo se drogirali nismo bili iskreni prema sebi. Iskrenost prema sebi počinje sa priznanjem da smo poraženi i da nam je potrebna pomoć. Proteklo je neko vreme dok nismo priznali da smo potučeni. Jasno nam je da se naš fizički, mentalni i duhovni oporavak ne može desiti preko noći. Četvrti korak će nam pomoći da napredujemo u oporavljanju. Uglavnom shvatamo da nismo ni grozni, ni divni kao što smo pretpostavljali. Iznenađeni smo što se na našem spisku nalaze i neki lepi detalji. Svako ko je neko vreme u programu i ko je prošao kroz ovaj korak, rećiće vam da je to bila prekretnica u njegovom/njenom životu.

Neki ljudi greše shvatajući ovaj korak kao neko priznanje o tome koliko smo grozni - kako smo loši kao ličnost. Preterivanje sa tugovanjem može biti opasno. To nije cilj četvrtog koraka. Pokušavamo da se oslobodimo života koji smo živeli po starom, beskorisnom modelu. Četvrti korak preduzimamo da bismo prikupili snagu i stekli uvid. Ovom koraku možemo pristupiti na mnogo načina.

Da bismo imali vere i hrabrosti da bez straha napravimo popis, prvi, drugi i treći korak služe kao nezaobilazna priprema. Savetujemo da sa svojim sponzorom prođete prva tri koraka pre nego što započnete četvrti. Prijatnije se osećamo pošto shvatimo prethodne korake. Tako dopuštamo sebi čast da se dobro osećamo zbog onog što radimo. Uništavali smo se već neko vreme i to nas nikud nije odvelo. Sada počinjemo četvrti korak i oslobađamo se straha. Sve što možemo, mi stavljamo na papir.

Moramo da raskrstimo sa prošlošću, a ne da se na nju oslanjamo. Želimo da se suočimo sa prošlošću, da vidimo kakva je zaista bila i da je se oslobodimo da bismo mogli da živimo u sadašnjosti. Za većinu nas, prošlost je bila poput duha koji vreba iz potaje. Plašili smo se da otvorimo vrata iza kojih se skriva, jer smo se plašili onoga što bi mogao da nam uradi. Sa prošlošću ne moramo da se suočavamo sami. Naša volja i naš život su sada u rukama Više sile.

Pre bi nam pisanje detaljnog i iskrenog popisa izgledalo nemoguće. Ali, to je bilo dok smo se oslanjali samo na svoju snagu. Pre nego što počnemo da pišemo, mi provedemo nekoliko trenutaka u tišini i zamolimo za snagu da se ne bojimo i da temeljno uradimo popis.

Tokom ovog koraka mi stupamo u kontakt sa sobom. Pišemo o onome sa čim imamo poteškoće, kao što je osećanje krivice, srama, griža savesti, samosažaljenje, ogorčenost, bes, depresija, frustracija, zbunjenost, usamljenost, uznemirenost, izdaja, beznadežnost, poraz, strah i poricanje.

Pišemo o onome što nas brine ovde i sada. Imamo tendenciju da razmišljamo negativno, tako da nam pisanje o takvim stvarima otvara mogućnost da na pozitivniji način promislimo ono što nam se dešava.

Da bismo stekli preciznu i potpunu sliku o sebi, moramo da razmotrimo i svoju dobru stranu. To za većinu uopšte nije lako, jer je teško prihvatiti činjenicu da imamo i dobrih osobina. Međutim, svi mi imamo i dobru stranu. Neke dobre osobine naknadno otkrijemo tokom programa. Takve su, na primer, činjenica da se ne drogiramo, otvorenost duha, svest o Bogu, iskrenost prema drugima, prihvatanje, pozitivno delovanje, razmena iskustva, voljnost, hrabrost, vera, zadovoljstvo, dobrota i nesebičnost. Pored ovoga, naš popis treba da sadrži i deo o odnosu sa drugima.

Razmatramo svoje ponašanje iz prošlosti, kao i sadašnje ponašanje, da bismo znali šta želimo da zadržimo, a šta da odbacimo. Niko nas ne tera da odbacimo tugu. Za ovaj korak se kaže da je težak. U stvarnosti, on je veoma jednostavan.

Popis pravimo bez razmišljanja o petom koraku. Četvrti korak prolazimo kao da nema petog. Možemo da pišemo sami, ili u prisustvu drugih ljudi. Svaka opcija koja više odgovara onome ko piše je prihvatljiva. Dužina spiska će odgovarati našim potrebama. Neko ko ima iskustva nam može biti od pomoći. Ono što je veoma bitno je da se napravi moralni popis. Ako nam smeta reč »moralni«, možemo upotrebljavati termin »pozitivan/negativan popis«.

Jedini način da se popis napravi je - da se napravi! Razmišljanje o njemu, priča o njemu, teoretisanje - ništa od toga neće sastaviti popis. Umesto toga, treba da sednemo, uzmemo svesku, zamolimo da nas Bog vodi, uzmemo olovku i počnemo da pišemo. Materijal za popis je sve ono o čemu razmišljamo. Ovaj korak počinjemo kada shvatimo koliko je malo toga što možemo da izgubimo, a koliko mnogo onoga što možemo da dobijemo.

Ono što znamo iz iskustva je da se može napisati premalo, ali ne i previše. Popis će zavisiti od osobe koja piše. Možda vam se učini da je ovo teško ili bolno. Možda vam se čini da je nemoguće. Možda se plašimo da će kontakt sa sopstvenim osećanjima izazvati bolnu ili paničnu reakciju. Možda ćemo izbegavati da sačinimo popis zbog straha od neuspeha. Kada zanemarujemo svoja osećanja, napetost u nama postaje prejaka. Međutim strah od neumitne sudbine nadvladava naš strah od neuspeha.

Popis počinjemo da doživljavamo kao neko olakšanje, jer je bol koji osećamo zato što ga pišemo manji nego bol koji bismo osećali kada ga ne bismo pisali. Tu učimo da bol može da bude podsticajni faktor u procesu oporavka. Samim tim, suočavanje sa njim postaje neizbežno. Svaka tema koja se prorađuje na sastancima može da bude deo četvrtog koraka ili sačinjavanja dnevnog popisa. Kroz sastavljanje popisa, možemo da se bavimo stvarima koje doprinose našem razvoju. Što više živimo program, to nas Bog češće stavlja u situacije u kojima isplivavaju problemi koje imamo. Kada problemi izađu na površinu, tada pišemo o njima. Tako počinjemo da uživamo u lečenju, jer shvatamo da ima načina da izađemo na kraj sa osećanjem krivice, srama ili sa ogorčenošću.

Oslobađamo se stresa koji je bio zarobljen u nama. Pisanje će nam pomoći da otvorimo poklopac našeg »ekspres lonca«. Na nama je da odlučimo da li ćemo da poslužimo jelo iz njega, da vratimo poklopac u prvobitni položaj ili da ga bacimo. U svakom slučaju, u njemu više ne moramo da kuvamo. Sedamo, uzimamo papir i olovku, i molimo Boga da nam pomogne da se oslobodimo nedostataka zbog kojih smo patili i osećali bol. Molimo se za hrabrost da nemamo straha, da detaljno uradimo popis, i da nam on pomogne da život dovedemo u red. Kada se molimo i preduzmemo nešto, uvek je povoljan ishod događaja.

Nećemo postati savršeni. Kada bismo bili savršeni, ne bismo bili ljudska bića. Ali, ono što je veoma važno jeste da treba da damo sve od sebe. Koristimo sredstva koja imamo na raspolaganju i razvijamo sposobnost da podnosimo svoje emocije. Ne želimo da izgubimo ono što smo postigli. Želimo da nastavimo sa programom. Iskustvo nam govori da ma koliko popis bio detaljan, on ne može ostaviti nekog dužeg traga ukoliko ne pređemo na sledeći, pođednako temeljan - peti korak.

5 korak PETI KORAK


Priznali smo Bogu, sebi i drugom ljudskom biću pravu prirodu svojih grešaka.

Peti korak je odgovor koji nam je potreban da bismo bili slobodni. Uz pomoć ovog koraka mi živimo čisti u sadašnjosti. Pričajući o pravoj prirodi svojih grešaka, mi postajemo slobodni da bismo tako i živeli. Nakon što smo temeljno proradili četvrti korak, sada se bavimo sadržajem popisa koji smo napravili. Drugi su nam pričali da ako te svoje nedostatke držimo u sebi, oni nas mogu vratiti drogi. Oslanjanje na prošlost može da nas dovede u stanje malodušnosti i da nam ubije volju za učešćem u novom životu. Ako nismo iskreni na početku petog koraka, snosićemo sve negativne posledice do kojih nas je neiskrenost i u prošlosti dovodila.

Peti korak sadrži savet da Bogu, sebi i drugim ljudima priznamo pravu prirodu svojih grešaka. Pošto se pozabavimo svojim greškama, proučimo svoje modele ponašanja, u stanju smo da dublje sagledamo aspekte svoje bolesti. Sedimo sa drugom osobom i naglas pričamo o svojim greškama.

Naša Viša sila će biti uz nas dok budemo prolazili kroz peti korak. Dobićemo pomoć i bićemo slobodni da se suočimo i sa sobom i sa drugim ljudskim bićem. Pre nam se činilo da je nepotrebno Višoj sili priznavati pravu prirodu svojih grešaka. »Bog sve to zna«, mi bismo racionalizovali. Međutim, iako on zna, mi sami moramo priznanje prevaliti preko usta da bi imalo pravi efekat. Peti korak se ne sastoji samo od iščitavanja četvrtog koraka.

Godinama smo izbegavali da se suočimo sa svojom pravom prirodom. Stideli smo se sebe i osećali smo da smo izolovani od ostatka sveta. Pošto smo sramni deo svoje prošlosti potisnuli u sebe, sada možemo da ga izbacimo ukoliko se suočimo sa njim i priznamo ga. Bilo bi tužno kada bismo napravili čitav spisak i stavili ga u fijoku. Takvi nedostatci u mraku rastu, a umiru kada ih iznesemo na svetlost dana.

Pre nego što smo došli u NA, mislili smo da niko ne razume ono što radimo. Plašili smo se da ćemo biti odbačeni ako pokažemo svoje pravo lice. Većini zavisnika je neprijatno zbog ovoga jer shvataju da nisu bili realistični kada su tako rasuđivali. Članovi Udruženja razumeju o čemu se radi.

Moramo pažljivo da izaberemo osobu koja će saslušati sadržaj našeg petog koraka. Moramo biti sigurni da ta osoba razume šta radimo i zašto to radimo. Iako ne postoji čvrsto pravilo u vezi sa izborom osobe, ono što je potrebno jeste da mi imamo poverenja u tu osobu. Naša voljnost da detaljno proradimo ovaj korak će se javiti jedino ako smo potpuno uvereni u ispravnost i diskreciju te osobe. Neki od nas izaberu nepoznatu osobu sa kojom će to da urade, a neki izaberu članove Udruženja. Mi znamo da je manja verovatnoća da će drugi zavisnik naše greške zlobno osuđivati i da će ih pogrešno shvatiti.

Kada izaberemo osobu i ostanemo nasamo sa njom, idemo dalje uz njen/njegov podsticaj. Želimo da budemo konkretni, iskreni i detaljni jer shvatamo da je to pitanje života i smrti.

Neki od nas su skrivali deo prošlosti u pokušaju da nađu lakši način za suočavanje sa svojim osećanjima. Može nam se učiniti da smo dovoljno uradili time što smo pisali o svojoj prošlosti. Ali, ne smemo dozvoliti da pravimo ovakve greške. U ovom koraku izlaze na videlo naši motivi, kao i naše ponašanje. Ne možemo očekivati da oni sami o sebi progovore. Konačno, uspevamo da savladamo sram i da izbegnemo osećanje krivice koje bismo inače u budućnosti osećali.

Ne oklevamo. Moramo da budemo precizni. Želimo da kažemo istinu u finalnoj verziji, i to što pre. Uvek postoji opasnost da preteramo u opisu svojih grešaka. Međutim, pođednako je opasno i svoditi ih na minimum, kao i racionalizovati situacije iz prošlosti. Ovo se može desiti jer, bez obzira na sve, mi, ipak, želimo da ostavimo dobar utisak.

Zavisnici su skloni vođenju tajnog života. Godinama smo prikrivali nedostatak samopouzdanja skrivajući se iza lažnih predstava o sebi kojima smo želeli da obmanemo druge. Na žalost, sebe smo obmanjivali više nego bilo koga drugog. Iako smo spolja dobro i ubedljivo delovali, mi smo, zapravo, skrivali svoju nestabilnu i nesigurnu unutrašnjost. Maske moraju da spadnu. Pričamo o stvarima o kojima smo pisali upravo onako kako smo ih napisali, ništa ne preskačući. Nastavljamo sa iskrenim i temeljnim pristupom ovom koraku sve dok ga ne završimo. Veliko je olakšanje osloboditi se svih tajni i podeliti sa drugima teret prošlosti.

Obično se dešava da dok pričamo svoju priču i naš slušalac ispriča deo svoje. Tako shvatamo da nismo jedinstven slučaj. Prihvatanjem od strane svog sponzora, mi uviđamo da drugi mogu da nas prihvate upravo onakve kakvi smo.

Može se desiti da ne možemo da se setimo svih svojih grešaka iz prošlosti. Ali, i pored toga, dajemo sve od sebe i ulažemo najveći napor koji možemo. Tako počinjemo da se upoznajemo sa pravim osećanjima koja su duhovne prirode. Dok smo pre imali teorije o duhovnosti, sada počinje naša duhovna stvarnost. Bavljenje sobom nam u početku otkriva neke modele ponašanja koji nam se baš ne sviđaju. Međutim, suočavanje sa njima i iznošenje istih na videlo, omogućava nam da se na konstruktivan način bavimo njima. Do ovih promena ne možemo sami da dođemo. Potrebna nam je pomoć Boga u kog verujemo, a takođe i pomoć Udruženja NA.

6 korak ŠESTI KORAK


Bili smo potpuno spremni da dopustimo Bogu da ukloni sve naše karakterne mane.

Zašto tražiti nešto za šta nismo spremni? To znači tražiti nevolju. Zavisnici jako često traže da bez rada dobiju velike nagrade. Kroz šesti korak težimo razvijanju voljnosti za nešto. Iskrenost sa kojom radimo na ovom koraku biće proporcionalna našoj želji da se menjamo.

Da li zaista želimo da se oslobodimo gorčine, besa, straha? Mnogi se drže svojih strahova, sumnji, samoprezira ili mržnje zato što postoji neka izopačena sigurnost u bolu koji nam je poznat. Čini nam se da je sigurnije držati se onoga što znamo nego osloboditi ga se i, u zamenu, dobiti nešto nepoznato.

Moramo biti odlučni u oslobađanju od nedostataka karaktera. Naša patnja je posledica zahteva koje nam ti nedostaci postavljaju, i zbog kojih postajemo sve slabiji. U situacijama gde je naša gordost dolazila do izražaja, shvatili smo da ne možemo i dalje biti drski. Ako nismo ponizni, onda ćemo biti poniženi. Ako smo pohlepni, nikada nećemo biti zadovoljni. Pre nego što smo počeli četvrti i peti korak, mi smo nalazili izvesno zadovoljstvo u strahu, besu, neiskrenosti i samosažaljenju. Međutim, sada nam uživanje u tim nedostacima sopstvenog karaktera zamagljuje sposobnost da razmišljamo logično. Sebičnost postaje nepodnošljivi, destruktivni lanac koji nas zarobljava u starim navikama. Naši nedostaci crpe svo naše vreme i svu energiju.

Dobro proučavamo popis koji smo napravili tokom četvrtog koraka i pokušavamo da shvatimo kako nedostaci koje imamo utiču na naš život. U nama se javlja želja da ih se oslobodimo. Molimo se, ili na neki drugi način postajemo voljni, spremni i sposobni da pustimo da Bog ukloni destruktivne osobine koje imamo. Ako želimo da ostanemo čisti, mi moramo da doživimo promene na nivou ličnosti. Želimo te promene.

Starim nedostacima treba pristupiti otvorenog duha. Svesni smo ih, a ipak pravimo iste greške i nismo u stanju da prekinemo sa starim navikama. Okrećemo se Udruženju da bismo našli život kojim bismo želeli da živimo. Pitamo prijatelje: «Da li si se ti oslobodio/oslobodila?« Skoro bez izuzetka, odgovor na ovo pitanje je »Da, koliko sam mogao/mogla«. Tek kada shvatimo kako naši nedostaci funkcionišu u životu i kada ih prihvatimo, mi možemo da ih se oslobodimo i krenemo u novi život. Kada pravimo nove, drukcije greške umesto starih, mi osećamo da se razvijamo.

Dok prolazimo kroz šesti korak, moramo imati u vidu da smo ljudska bića i da ne možemo imati nerealistična očekivanja. To predstavlja korak kojim izražavamo svoju voljnost - duhovni princip svojstven šestom koraku. Upravo ovaj korak nam pomaže da se okrenemo duhovnosti. Pošto smo ljudska bića, dešavaće se da skrenemo sa puta.

Buntovnost je nedostatak karakera koji ovde može da nam smeta. Kada osetimo buntovnost, ne treba da gubimo veru. Ono može da izazove ravnodušnost ili netrpeljivost, koje možemo prevladati neprestanim trudom. Treba se stalno moliti za voljnost. Mogu da se pojave sumnje u to da će nas Bog osloboditi ili da će nešto krenuti naopako. Pitamo druge članove koji nam kažu: »Na pravom ste mestu.« Tako se obnavlja naša spremnost da se oslobodimo svojih nedostataka. Predajemo se jednostavnim savetima koji nam se kroz program nude. Iako nismo potpuno spremni - na pravom smo putu.

Na kraju, vera, poniznost i prihvatanje zamenjuju gordost i buntovnost. Počinjemo da upoznajemo sebe. U sebi primećujemo razvijanje zrele svesti. Počinjemo bolje da se osećamo kada voljnost počne da se pretvara u nadu. Možda prvi put u životu, imamo viziju novog života. Imajući ovo u vidu, svoju voljnost pretvaramo u delo prelazeći na sedmi korak.

7 korak SEDMI KORAK


Ponizno smo ga zamolili da otkloni naše nedostatke.

Nedostaci karaktera su uzrok bola i tuge u životu svih nas. Kad bi oni doprinosili zdravlju i sreći, ne bismo dospevali u stanje očaja. Moramo da budemo spremni da Bog u kog verujemo eliminiše te nedostatke.

Odluka da želimo da nas Bog oslobodi beskorisnih i destruktivnih aspekata naše ličnosti dovodi nas do sedmog koraka. Sami nismo mogli da se nosimo sa životnom patnjom. To nismo shvatali sve dok od života nismo napravili potpuni haos. Priznavši ovo, u nama se pojavio nagoveštaj poniznosti. Ona je osnovni element sedmog koraka. Poniznost je posledica iskrenog odnosa prema sebi. Iskrenost vežbamo još od prvog koraka. Prihvatili smo svoju zavisnost i bespomoćnost. Pronašli smo snagu van okvira svoje ličnosti i naučili da se oslanjamo na nju. Proučavali smo sebe i shvatili ko smo. Potpuna iskrenost podrazumeva prihvatanje i iskren pokušaj da budemo to što jesmo. Niko nije ni apsolutno dobar, ni apsolutno loš. Mi smo ljudska bića koja imaju svoje dobre, kao i svoje loše osobine. Iznad svega, mi smo ljudska bića.

Da bismo ostali čisti potrebno je da budemo ponizni, baš kao što su nam hrana i voda potrebni da ostanemo živi. Kako se naša zavisnost pogoršavala, mi smo se sve više orijentisali ka zadovoljenju materijalnih potreba. Ostale potrebe su bile van našeg domašaja. Uvek nam je bilo potrebno da udovoljimo najosnovnijim željama.

Sedmi korak je korak delovanja. Vreme je da zamolimo Boga za pomoć i oslobođenje. Moramo da shvatimo da naš način razmišljanja nije jedini i da i drugi ljudi mogu da nas usmere. Kada nam neko ukaže na neku slabost, naša prva reakcija može da bude odbrana. Moramo shvatiti da nismo savršeni. Uvek postoji način da se razvijamo. Ako zaista želimo da se oslobodimo, ozbiljno ćemo uzeti u razmatranje ono što nam pružaju drugi zavisnici. Ako su nedostaci koje otkrijemo stvarni, i ako nam se ukaže šansa da ih se oslobodimo, zasigurno ćemo osetiti poboljsanje.

Neki će pasti na kolena zbog ovog koraka. Neki će ćutati, a neki će se u velikoj meri truditi da pokažu visok stepen voljnosti. Upotrebljavamo reč »poniznost« zato što molimo Silu koja je veća i jača od nas da nas oslobodi ograničenja koju nam prošlost nameće. Mnogi su voljni da sa bezrezervnom verom pristupe ovom koraku jer im je dosta onoga šta su radili i kako se osećaju. Ono što nam pomaže primenjivaćemo do kraja.

To je naš put duhovnog razvoja. Postepeno i pažljivo izlazimo iz izolacije i usamljenosti koju nam je donela zavisnost i počinjemo da udišemo život punim plućima. Ovaj razvoj nije posledica želje, nego našeg delovanja i naše molitve. Glavni cilj sedmog koraka jeste da izađemo iz granica svoje ličnosti i da se trudimo da živimo po volji Više sile.

Ako ne budemo dovoljno pažljivi i ako ne uspemo da shvatimo duhovni aspekt ovog koraka, mogu se javiti poteškoće, a stare tegobe mogu da se uzburkaju. Jedna od opasnosti je da budemo isuviše oštri prema sebi.

Kontakt sa drugim zavisnicima će nam pomoći da ne budemo bolesno ozbiljni prema svojim manama. Prihvatanje tuđih mana može da doprinese našoj poniznosti i da utre put oslobađanju od sopstvenih nedostataka. Bog nam uvek pomaže da budemo svesni svojih mana preko onih koji brinu o našem lečenju.

Primećujemo da poniznost igra veliku ulogu u ovom programu i u našem novom životu. Uzimamo spisak koji smo napravili. Spremni smo da Bog otkloni mane koje imamo. Ponizno ga molimo da eliminiše te mane. Nalazimo se na putu duhovnog razvoja i želimo i da nastavimo tim putem. Spremni smo za osmi korak.

8 korak OSMI KORAK


Napravili smo spisak svih osoba koje smo povredili i postali voljni da im se svima iskupimo.

Osmi korak je test naše novootkrivenene poniznosti. Cilj nam je da se oslobodimo osećanja krivice koje u sebi nosimo. Želimo bez agresije, ali i bez straha, da se gledamo oči u oči sa životom.

Da li smo voljni da napravimo spisak osoba koje smo povredili i da se očistimo od straha i osećanja krivice koje nam je prošlost nametnula? Iskustvo nam govori da moramo biti voljni da bi ovaj korak imao efekta.

Osmi korak nije lak. On zahteva novu vrstu iskrenosti po pitanju odnosa sa drugim ljudima. Osmim korakom započinjemo proces praštanja. Praštamo drugima, drugi možda praštaju nama, i, konačno, praštamo sami sebi i učimo kako da živimo u ovom svetu. Kada dođemo do ovog koraka treba da smo već naučili da razumemo druge, a ne samo da želimo da drugi razumeju nas. Postaje nam lakše da živimo i pustimo druge da žive svoj život kada znamo oblasti u kojima treba da ispravimo svoju krivicu. U početku to deluje teško, ali kada to uradimo, pitamo se zašto to već davno nismo uradili.

Potrebna nam je prava iskrenost da bismo sačinili precizan spisak. Da bismo se pripremili za pravljenje spiska, potrebno je da definišemo reč »povreda«. Jedna od definicija podrazumeva nanošenje fizičke ili mentalne štete. Druga kaže da je to izazivanje bola, patnje i tuge. Štetu možemo naneti onim što kažemo, radimo ili ne uradimo. Povreda može da nastane zbog slučajno ili namerno izgovorenih reči ili počinjenih dela. Stepen povrede varira od mentalne neprijatnosti do telesnih povreda, pa čak i smrti. Osmi korak nas upoznaje sa ovim problemom. Za mnoge od nas je teško da priznaju da su drugima nanosili povrede, jer smo živeli u ubeđenju da smo mi žrtve. Izbegavanje ovakve vrste racionalizacije je najbitnije za osmi korak. Moramo da pravimo razliku između onoga što smo mi radili drugima od onoga što su drugi radili nama. Odbacujemo pravdanje i ideje o tome kako smo mi žrtve. Često se dešava da osećamo da smo samo sebe povredili, a ipak sebe stavljamo na poslednje mesto na spisku, ako uopšte i pominjemo sebe. Ovo je operativna etapa programa i cilj joj je da sredi krš u koji se naš život bio pretvorio.

Nećemo postati bolji ako osuđujemo greške drugih. Bolje ćemo se osećati ako svoj život očistimo od osećanja krivice. Ako napravimo spisak, više nećemo moći da poričemo da smo nekoga povredili. Priznajemo da smo, direktno ili indirektno, povredili druge - i to ponašanjem, lažima, kršenjem obećanja ili zanemarivanjem.

Pravimo spisak ili uzmemo onaj iz četvrtog koraka, kom dodajemo imena ljudi kojih se naknadno setimo. Iskreno se suočavamo sa spiskom. Otvoreno promišljamo svoje greške, ne bili se u nama probudila voljnost da ispravimo nepravdu koju smo naneli.

Dešava se da ne poznajemo osobu kojoj smo naneneli nepravdu. Dok smo se drogirali, svi koji su bili sa nama bili su ugroženi. Mnogi članovi pominju roditelje, supružnike, decu, prijatelje, ljubavnike, druge zavisnike, poznanike, kolege, poslodavce, nastavnike, stanodavce i neznance. Možemo i sebe uvrstiti u spisak jer smo se, drogirajući se, polako ubijali. Može biti korisno ako napravite poseban spisak onih kojima dugujete novčanu nadoknadu.

Kao i u ostalim koracima, i ovde moramo temeljno raditi. Češće se dešava da imamo manjak nego da imamo višak ciljeva. U isto vreme, ne možemo odlagati rad na ovom koraku samo zato što nismo sigurni da li je spisak kompletan. Nikada nije.

Poslednja teškoća u vezi sa osmim korakom jeste da ga razdvojimo od deveteog. Projekcije u vezi sa pravljenjem spiska mogu da budu prepreka samom sastavljanju spiska, kao i buđenju voljnosti da se preduzmu određeni koraci. Kroz ovaj korak treba da prolazimo kao da nema devetog. Ne treba čak ni da mislimo o ispravljanju nepravdi koje smo počinili. Umesto toga, treba da se koncentrišemo upravo na ono što nam osmi korak kaže: napravite spisak i budite voljni da nešto učinite. Najvažnije u vezi sa ovim korakom jeste da, malo po malo, izgrađujemo svest o svojim novim stavovima prema sebi i svom odnosu sa drugima.

Ako pažljivo slušamo one koji su prošli kroz ovaj korak i koji nam prenose svoje iskustvo, nestaće i najmanja zbunjenost koja može da se javi u vezi sa pravljenjem spiska o kom je reč. Osim toga, naši sponzori mogu da nam prenesu svoje utiske o prolasku kroz ovaj korak. Ako na sastancima postavljamo pitanja, možemo osetiti blagodet delovanja grupne svesti.

Osmi korak može da donese veliku promenu u odnosu na život kojim smo živeli kada smo bili pod pritiskom osećanja krivice i griže savesti. Na taj način menjamo i svoju budućnost, jer više ne moramo da izbegavamo one koje smo povredili. Krajnji ishod ovog koraka može da bude nova sloboda kojom ćemo okončati život u izolaciji. Ovde se sa shvatanjem potrebe da nam se oprosti razvija i potreba da mi drugima praštamo. U krajnjem slučaju, sada bar znamo da više ljudima ne zagorčavamo život namerno. Osmi korak je korak delovanja. Kao i ostali, i ovaj korak može da vam pruži neposrednu blagodet. Sada smo slobodni da u devetom koraku ispravimo nepravde koje smo počinili.

9 korak DEVETI KORAK


Neposredno smo se iskupili tim ljudima, gde god je to bilo moguće, osim u slučaju kada bi to povredilo njih ili druge.

Ovaj korak ne bi trebalo zaobići. Ako ga ne uradimo, ostavljamo mogućnost za recidiv u okviru programa. Gordost, strah i odlaganje vrlo često deluju kao nepremostiva prepreka. One staju na put razvoja i napretka. Veoma je važno da počnemo sa konkretnom akcijom i da budemo spremni na moguće reakcije onih koje smo nekada povredili. Dajemo sve od sebe da ispravimo greske. delovati u pravo vreme je bitno za ovaj korak. Mi bi trebalo da ispravljamo greske kada nam se ukaze prilika, osim ako bi to prouzrokovalo jos vise bola. Ponekad nije moguce ispraviti gresku. U nekim slucajevima ispravka moze biti izvan našeg domasaja. Mi smo otkrili da stvarna zelja za ispravkom moze da zameni ispravku, ako nismo u mogucnosti da stupimo u kontakt sa osobom koju smo povredili. Međutim, ne treba nikada da odustanemo od kontaktiranja određene osobe zbog neprijatnosti, straha ili odlaganja.

Mi želimo da se oslobodimo krivice, ali ne želimo da to uradimo ni na čiji račun. Može da bude opasno ako budemo hteli da uključimo neku treću osobu iz perioda kada smo se drogirali ukoliko ta osoba ne želi da se pred drugima o njoj govori. Mi nemamo pravo, a ni potrebu da ugrožavamo druge ljude. Vrlo često je neophodno da nas neko vodi kroz rešavanje problema ove vrste.

Ono što vam preporučujemo jeste da svoje probleme u vezi sa zakonom prepustite advokatima, a finansijske i medicinske stručnjacima iz tih oblasti. Deo našeg učenja da živimo uspešan život jeste da naučimo kada nam je potrebna pomoć.

Može se desiti da u nekim starim odnosima još uvek postoji konflikt. Naša uloga u rešavanju konflikata jeste da ispravimo nepravdu koju smo naneli. Želimo da se sklonimo od eventualnih daljih neprijateljstava i sadašnje gorčine. U mnogim slučajevima, jedino što možemo da uradimo jeste da odemo do osobe i ponizno zamolimo za razumevanje naših grešaka iz prošlosti. Ponekad ovakvi događaji mogu biti povod za radost ako stari prijatelji ili rođaci pokažu voljnost da se oslobode svoje gorčine. Međutim, može biti opasno ako kontaktiramo nekoga ko još nije zalečio rane nastale usled naših gresaka. Posredno ćemo ispravljati svoje greške tamo gde nije bezbedno obratiti se direktno ili ukoliko bi tako nešto ugrožavalo druge ljude. Ali, koliko god je to u našoj moći - mi ispravljamo nepravdu. Pri tom, pokušavamo da zapamtimo da to radimo zbog sebe. Tako, umesto griže savesti i krivice, mi osećamo olakšanje kada pomislimo na prošlost.

Tada prihvatamo da je naše ponašanje bilo uzrok negativnog stava koji smo imali. Deveti korak nama pomaže da se izborimo sa osećanjem krivice, a drugima da izađu na kraj sa besom. Ponekad postoji samo jedan način na koji bismo mogli da ispravimo greške iz prošlosti, a to je da ostanemo čisti. To dugujemo sebi i onima koje volimo. U ovoj fazi više ne pravimo haos u društvu zbog problema sa drogom. Ponekad postoji samo jedan način na koji bismo mogli da ispravimo greške iz prošlosti, a to su društvenokorisna dela. Sada pomažemo i sebi i drugim zavisnicima koji se oporavljaju. Ovo je fantastičan način da se iskupimo za nepravdu koju smo naneli čitavom društvu.

Tokom oporavka, mi se vraćamo u normalno stanje svesti, a deo tog normalnog funkcionisanja svesti tiče se odnosa sa drugima. Sve manje druge ljude doživljavamo kao pretnju našoj sigurnosti. Prava sigurnost dolazi na mesto koje su ranije zauzimali bol i mentalna konfuzija iz prošlosti. Sa poniznošću i strpljenjem pristupamo onima koje smo povredili. Mnogi od onih koji nam od srca žele dobro će možda malo oklevati dok naš oporavak ne prihvate kao nešto stvarno. Ne smemo izgubiti iz vida bol koji su pretrpeli. Vremenom će se desiti mnoga čuda. U velikom broju slučajeva se dešava da oni koji su živeli odvojeno od svoje porodice ponovo uspostave vezu sa njom. Na kraju, ljudima postaje već lakše da prihvate promenu do koje je u nama došlo. Period bez droge govori sam za sebe. Strpljenje je veoma bitan element našeg oporavka. Bezuslovna ljubav koju upoznajemo će oživeti našu želju za životom, a nakon svakog dobronamernog koraka s naše strane, javiće se neka neočekivana mogućnost. Potrebno je mnogo hrabrosti i vere da bismo ispravili nepravdu. Osim toga, potrebno je i mnogo plodova duhovnog razvoja.

Oslobađamo se krša iz prošlosti. Imamo želju da kuću držimo uredno, a to ćemo postići neprekidnim pravljenjem ličnog popisa tokom desetog koraka.

10 korak DESETI KORAK


Nastavili smo sa ličnim inventarom i odmah priznavali svoje greške.

Deseti korak nas oslobađa od ruina sadašnjosti. Ako ne budemo i dalje svesni svojih nedostataka, oni bi nas mogli saterati u ćošak iz kog ne bismo mogli izaći čisti.

Jedna od stvari koje učimo u NA jeste da smo na drogi gubitnici. Isto tako, ako izbegavamo ono što je uzrok bola koji osećamo, nećemo živeti u bolu. Ako nastavimo da pravimo popis svoje ličnosti, mi ćemo stvoriti naviku da se redovno bavimo sobom, svojim ponašanjem, svojim stavovima i odnosima. Mi smo bića navike i slabi smo prema starom načinu razmišljanja i ponašanja. Na momente se čini da je lakše slediti ustaljenu stazu nego krenuti novom, naizgled opasnijom. Ali, mi ne moramo biti zarobljeni starim modelom. Danas, mi imamo izbor.

Deseti korak može da nam pomogne da rešimo životne probleme i da spreči njihovo ponavljanje. Posmatramo svoje ponašanje tokom dana. Neki pišu o svojim problemima, objašnjavaju kako su se osećali i koja je njihova uloga u problemima koji su se javili. Da li smo povredili nekoga? Da li treba da priznamo da grešimo? Ako se jave teškoće, trudimo se da se pobrinemo za njih. Ako to ne uradimo, problemi mogu da nas truju iznutra.

Ovaj korak može da bude vrsta odbrane od starog ludila. Možemo sebe upitati da li smo uvučeni u stare obrasce besa, gorčine i straha? Da li se osećamo zarobljeno? Da li se pripremamo za nevolju? Da li smo isuviše gladni, besni, usamljeni ili umorni? Da li na sebe gledamo isuviše ozbiljno? Da li o svom unutršnjem životu sudimo na osnovu spoljašnjeg izgleda drugih ljudi? Da li imamo nekih fizičkih problema? Odgovori na ova pitanja nam mogu biti od pomoći pri rešavanju aktuelnih problema. Ne moramo više da živimo sa osećanjem da »smo prazni iznutra«. Naše glavne brige i najkrupniji problemi potiču od činjenice da nismo iskusili život bez droge. Često se dešava da nas začudi jednostavnost odgovora na pitanje koje postavimo nekome ko ima dug staž bez droge.

Desti korak može da posluži kao otpusni ventil. Radimo na ovom koraku dok su nam životni usponi i padovi još uvek sveži u mislima. Razmišljamo o svemu što smo uradili i trudimo se da ne racionalizujemo svoje postupke. Na kraju to sve možemo i da zapišemo. Ali, prvo što treba da uradimo je da stanemo. Zatim treba dati sebi vremena za razmišljanje. Razmatramo svoje postupke, reakcije i motive. Često uviđamo da smo se osećali lošije nego što se to moglo zaključiti iz našeg ponašanja. To nam pruža mogućnost da posmatramo svoje ponašanje i da, pre nego što se situacija pogorša, priznamo da nije autentično. Moramo da izbegnemo racionalizacije. Treba odmah da priznamo da grešimo, a ne da objašnjavamo.

Na ovom koraku radimo neprekidno. Taj rad je preventiva, i što više budemo radili, sve će manja biti potreba da prolazimo kroz korektivni deo. Ovaj korak je fantastično sredstvo kojim se služimo da bismo izbegli tugu pre nego što nas ophrva. Posmatramo svoja osećanja, emocije, fantazije i ponašanje. Neprestanim bavljenjem sobom, mi stičemo sposobnost da izbegnemo ponašanje zbog kog bismo mogli loše da se osećamo.

Ovaj korak nam je potreban čak i kada se dobro osećamo i kada nam sve dobro ide. Lepa osećanja su za nas nešto sasvim novo i treba da ih negujemo. Ono što je od pomoći u dobrom periodu može da posluži i u lošem. Mi imamo pravo da se osećamo dobro. Mi imamo izbor. Dobri periodi mogu da budu i neka vrsta zamke. Opasnost koja tu može da vreba jeste da zaboravimo da je za nas na prvom mestu da ostanemo čisti. Za nas oporavak predstavlja mnogo više od pukog zadovoljstva.

Treba zapamtiti da se svakom desi da pogreši. Nikada nećemo biti savršeni. Međutim, mi kroz deseti korak imamo mogućnost da prihvatimo sebe. Ako stalno budemo pravili popis svoje ličnosti, mi ćemo biti oslobođeni u datom momentu, i to oslobođeni i sadašnjosti i prošlosti. Više nije potrebno da opravdavamo svoje postojanje. Ovaj korak nam pruža mogućnost da budemo ono što jesmo.

11 korak JEDANAESTI KORAK


Kroz molitvu i meditaciju težili smo boljem svesnom kontaktu sa Bogom, kako smo ga shvatili, moleći se samo za spoznaju njegove volje za nas i snagu da je sprovedemo u delo.

Prvih deset koraka su nam pripremili teren za učvršćivanje svesnog kontakta sa Bogom u kog verujemo. Oni su temelj za postizanje pozitivnih ciljeva za kojima smo dugo tragali. Ulaskom u ovu fazu našeg duhovnog programa, nakon prolaska kroz prethodnih deset koraka, većina pozdravlja praktikovanje molitve ili meditacije. Naše duhovno stanje je osnova za uspešan oporavak, koji nam pruža mogućnost neograničenog razvoja.

Mnogi počinju zaista da primećuju svoj oporavak kada dođu do jedanaestog koraka. Tokom ovog koraka naš život dobija dublji smisao. Sa oslobađanjem od kontrole, mi dobijamo daleko veću moć. Priroda naše vere će određivati oblik naših molitvi i meditacija. Jedino treba da budemo sigurni da imamo sistem verovanja i da nam on pomaže. Rezultati se vide u procesu oporavka. Kao što to svugde naglašavamo, naše molitve su bile delotvorne od momenta ulaska u program Udruženja NA i priznavanja zavisnosti. Svesni kontakt koji se opisuje u ovom koraku jeste neposredna posledica toga što smo živeli korake. Svrha ovog koraka je učvršćivanje i održavanje duhovnog stanja.

Kada smo prvi put ušli u program, primili smo pomoć Sile koja je veća i jača od nas. Ona je počela da funkcioniše kada smo se predali principima programa. Cilj jedanaestog koraka je da poveća svest o toj Sili i usavrši našu sposobnost da je koristimo kao izvor snage u novom životu.

Što kvalitetniji bude naš svesni kontakt sa našim Bogom kroz molitvu i meditaciju, to će nam lakše biti da kažemo:«Neka bude tvoja volja, a ne moja.« Tako možemo Boga da molimo za pomoć kada nam je potrebna i učinimo život lepšim. Iskustva o kojima slušamo od drugih ljudi, a koja se tiču meditacije i ličnih verskih uverenja, ne moraju da važe i za nas. Naš program je duhovni, a ne religijski. Pre nego što smo stigli do jedanaestog koraka, mi smo radili na ispravljanju nedostataka karakera tokom prethodnih deset koraka. Slika ličnosti u koju bismo želeli da se razvijemo jeste nagoveštaj Božje volje za naš život. Ponekad smo toliko 'kratkovidi' da smo u stanju da primetimo samo neposredne želje i potrebe.

Lako se može desiti da se vratimo na stari način ponašanja. Da bismo se i dalje razvijali i oporavljali, neophodno je da naučimo da život održavamo na duhovno jakim osnovama. Bog nam neće nametati svoju dobrotu, nego ćemo je dobiti ako se molimo za nju. Često se dešava da trenutno osetimo da se nešto drugačije dešava, ali pravu promenu u životu vidimo tek kasnije. Tek kada konačno odbacimo svoje sebične motive, pronalazimo mir koji nikada ne bismo mogli ni da zamislimo. Iako je naš moral postao čvršći, nedostajala mu je moć koju smo dobili kada smo odlučili da živimo duhovnim životom. Ljudi se većinom mole kada su povređeni. Ono što možemo da naučimo je da ćemo ređe ili manje biti povređeni ako se redovno molimo.

I izvan Udruženja postoje mnoge grupe koje upražnjavaju molitvu. Skoro je svaka od ovih grupa povezana sa nekim religijskim ili filozofskim učenjem. Zagovaranje bilo kog metoda smatralo bi se kršenjem naših tradicija i ograničavanjem ličnih prava na sopstveno shvatanje Boga. Meditacija nam dopušta da se razvijamo na svoj način. Otvorenog duha, svakoga dana posmatramo svet novim pogledom. Znamo da dobijamo ono najbolje ukoliko se molimo da bude Božja volja, bez obzira na šta mi mislli. To znamo iz svog iskustva, rehabilitovanog zavisnika.

Molitva je saopštavanje naših briga Sili koja je veća i jača od nas. Ponekad se dešavaju čudesne stvari kada se molimo - nalazimo sredstva, načine i energiju za izvršavanje zadataka koji u mnogome prevazilaze naše mogućnosti. Sve dok održavamo i obnavljamo veru, mi kroz svakodnevnu molitvu i predavanje primamo tu neograničenu snagu.

Za neke ljude molitva predstavlja način da Boga molimo za pomoć. Meditacija je način da čujemo odgovor koji nam Bog upućuje. Učimo da treba da budemo pažljivi kada se molimo za konkretne stvari. Molimo se da nam Bog pokaže šta je njegova volja i da nam da snage da je sprovedemo u delo. U nekim slučajevima Bog nam toliko očigledno pokazuje šta je njegova volja, da bez problema možemo to da vidimo. U nekim, pak, slučajevima naš ego je toliko sebičan da nam ne dozvoljava da bez dodatne borbe i predaje prihvatimo Božju volju. Ako molimo Boga da otkloni uticaje koji nas odvlače od njega, obično se kvalitet naše molitve poboljšava i možemo da uočimo razliku. Molitvu treba upražnjavati. Znamo da se umešni ljudi nisu rodili sa svojom veštinom. Bilo je potrebno da ulože mnogo truda da bi je razvili. Kroz molitvu mi tražimo svesni kontakt sa Bogom. Kroz meditaciju ovaj kontakt ostvarujemo, a jedanaesti korak nam pomaže da ga održavamo.

Možda smo i pre dolaska u NA upoznali mnoge religijske i meditativne discipline. Neki ljudi su imali štete od njih, a neki su bili potpuno zbunjeni upražnjavanjem ovakvih disciplina. Bili smo sigurni da je Božja volja to da mi kroz drogu dođemo do nekog višeg nivoa svesti. Mnogi su dospevali u čudna stanja koja su bila posledica takvog upražnjavanja duhovnosti. Uopšte nismo pomišljali da su štetne posledice zavisnosti koren našeg problema.

U tišini meditacije, Božja volja može da postane potpuno očigledna. Kada smirimo um kroz meditaciju, mi dobijamo unutrašnji mir, a preko njega dolazimo u kontakt sa Bogom koji se nalazi unutar nas. Osnovna pretpostavka u vezi sa meditacijom jeste da je veoma teško, ako ne i nemoguće, da ostvarimo svesni kontakt sa Bogom ukoliko naš um nije miran. Uobičajeno, neprekidno nizanje misli mora da prestane da bismo napredovali. Zbog toga je cilj onoga što upražnjavamo pre same molitve da smirimo um i da pustimo da misli koje se javljaju umru prirodnom smrću. Kako deo jedanaestog koraka posvećen meditaciji za nas postaje stvarnost, mi tako zaboravljamo na svoje misli.

Jedna od prvih posledica meditacije je emocionalna uravnoteženost. Mnogi su u NA došli slomljeni i izvesno vreme su lutali dok su Boga ili spasenje tražili u ovom ili onom religijskom učenju. Vrlo se lako može desiti da na oblaku religijskog ushićenja otplovimo nazad gde smo bili i da zaboravimo da smo mi zavisnici koji boluju od neizlečive bolesti.

Kaže se da efikasnost meditacije treba da se očituje u svakodnevnom životu. Ova činjenica se eksplicitno ističe u jedanaestom koraku:«...Njegova volja za nas i snaga da je sprovedemo u delo.« Za one koji se ne mole, meditacija je jedini način da radimo na ovom koraku. Molimo se jer na taj način dobijamo mir, samopouzdanje i hrabrost. Molitva nam pomaže da živimo život bez straha i nepoverenja. Kada se oslobodimo svojih sebičnih motiva i molimo da nas Bog vodi, mi nalazimo mir i spokoj. U nama se budi svest o drugima i empatija, što nije bilo moguće pre prolaska kroz ovaj korak.

Tražeći lični kontakt sa Bogom, mi počinjemo da se otvaramo kao cvet na suncu. Počinjemo da uviđamo da je Božja ljubav bila prisutna sve vreme i čekala da je prihvatimo. Preduzimamo konkretne korake i prihvatamo ono što nam se svakodnevno nudi. Vremenom shvatamo da nam je sve lakše da se uzdamo u Boga.

Kada uđemo u program, obično se molimo za mnogo stvari za koje mislimo da su naše veoma važne želje i potrebe. Sa duhvovnim razvojem, u nama sazreva saznanje da su životni problemi manji i da nas više ne opterećuju, sve dok su naše duhovne potrebe zadovoljene. Kada zaboravimo gde je naša prava snaga, brzo postajemo podložni razmišljanju i ponašanju koji su nas prvenstveno i doveli u program. Na kraju, revidiramo svoja verovanja i shvatanja dok ne uvidimo da je naša najveća potreba da znamo šta je Božja volja i da imamo snage da je sprovedemo u delo. U stanju smo da odbacimo ono što je je za nas lično od prvenstvenog značaja, jer učimo da je u Božjoj volji sadržano sve ono što za nas stvarno ima značaj. Ovo se dešava na intuitivnom nivou koji je vrlo teško na pravi način opisati rečima.

Postajemo voljni da pustimo da drugi ljudi budu ono što jesu i da ih, pri tom, ne osuđujemo. Više nemamo potrebu da držimo sve pod kontrolom. U početku nismo mogli da da prihvatimo Božju volju. Danas možemo.

Znamo da nam Bog daje sve što nam je potrebno za duhovno blagostanje, bez obzira na okolnosti koje nam život nameće. Možemo slobodno da priznamo da smo nemoćni jer je Bog dovoljno moćan da nam pomogne da ostanemo čisti i uživamo u duhovnom napretku. Bog nam pomaže da održavamo red u kući. Počinjemo sve da vidimo mnogo realnije. Kroz stalni kontakt sa Višom silom, sami nam dolaze odgovori za kojima tragamo. U nama sazreva sposobnost koju ranije nismo imali. Poštujemo verovanje drugih ljudi. Zato podstičemo i vas da, u skladu sa svojim verovanjima, tražite da vam Bog da snagu i da vas vodi. Mi smo zahvalni za ovaj korak jer smo počeli da dobijamo ono što je najbolje za nas. Ponekad se molimo za ispunjenje nekih svojih želja i upadamo u zamku čim nam se ispune. Možemo da se molimo i da nam se molitva ispuni , a onda moramo da se molimo da nam Bog uzme ono što nam je dao, jer ne možemo da se nosimo sa tim.

Pošto naučimo kakvu snagu i odgovornost molitva donosi, mi možemo da se nadamo da ćemo moći svakodnevno da koristimo jedanaesti korak kao vodilju kroz život.

Počinjemo da se molimo da Božja volja bude prisutna u našem životu. Samo na taj način možemo da dobijemo ono sa čim smo u stanju da se nosimo. U stanju smo da reagujemo i nosimo se sa onim što od Boga dobijamo jer nas on prethodno priprema za to. Neki jednostavno koriste reči da bi se zahvalili Bogu. Sa tim stavom predaje i poniznosti, mi ovom koraku pristupamo uvek iznova da bismo od Boga u kog verujemo primili dar znanja i snage. Desti korak nas čisti od grešaka sadašnjosti, tako da možemo da radimo na jedanaestom koraku. Bez ovog koraka teško da bismo doživeli duhovni preporod, upražnjavali duhovne principe ili prenosili poruku koja je dovoljno snažna da može da privuče druge zavisnike. Postoji duhovni princip koji kaže da treba da dajemo drugima ono što smo dobili u NA, jer ćemo davanjem i za sebe to isto sačuvati. Pomažući drugima da ostanu čisti, mi uživamo u blagodeti duhovnog bogastva koje smo pronašli. Ono što nam je bez ičega zauzvrat, i sa zahvalnošću dato, mi treba bez ičega zauzvrat i sa zahvalnošću da dajemo.

12 korak DVANAESTI KORAK


Pošto smo, kao rezultat ovih koraka, doživeli duhovno buđenje, pokušali smo drugim zavisnicima da prenesemo ovu poruku i da primenjujemo ove principe u svemu što radimo.

Došli smo u NA zbog kraha koji smo doživeli u prošlosti. Poslednje što smo očekivali da će nam se desiti jeste buđenje duha. Želeli smo samo da nestane bol.

Koraci kroz koje smo prošli su doveli do buđenja našeg duhovnog bića. Dokaz toga buđenja jesu promene u našem životu. Zahvaljujući upravo tim promenama mi smo više u stanju da živimo u skladu sa duhovnim principima i da prenosimo poruku o oporavku i nadi zavisnicima koji još uvek boluju. Međutim, ova poruka nema nikakvog smisla ukoliko je mi ne ŽIVIMO. Ako je živimo, onda joj upravo naš život daje mnogo više smisla nego što bi reči ili literatura ikada mogle.

Duhovni preporod može da ima razne oblike u zavisnosti od ličnosti, što se može videti u Udruženju. Međutim, svi ti oblici imaju nešto zajedničko. Ono što im je zajedničko jeste da se osoba više ne oseća usamljeno i da ima osećaj da se život kreće u određenom smeru. Mnogi smatraju da duhovno buđenje nema naročitog smisla ukoliko sa njim ne dobijemo veći unutrašnji mir i ako se u nama ne poveća briga za druge. Da bismo održali unutrašnji mir, trudimo se da živimo ovde i sada.

Mi koji smo ove korake odradili najbolje što smo mogli, od toga imamo velike koristi. Verujemo da je ta korist direktna posledica činjenice da smo živeli program.

Kada smo prvi put počeli da uživamo što smo oslobođeni zavisnosti, bili smo u opasnosti da ponovo pomislimo kako možemo da držimo život pod kontrolom. Zaboravili smo na agoniju i bol koji smo preživeli. Dok smo se drogirali naš život je bio pod kontrolom naše bolesti. Ona je uvek spremna i čeka momenat da ponovo preuzme vlast. Brzo zaboravljamo da su u prošlosti svi naši pokušaji da držimo život pod kontrolom bili bezuspešni.

U ovoj fazi, mi shvatamo da postoji samo jedan način da sačuvamo ono što smo dobili, a to je da sa zavisnicima koji još uvek boluju podelimo taj poklon koji smo od života dobili. Tako ćemo biti najsigurniji da se držimo podalje od recidiva koji bi nas vratio mučnom narkomanskom životu. Mi to zovemo prenošenjem poruke, a načini na koji to radimo su mnogobrojni.

Tokom dvanaestog koraka, mi upražnjavamo duhovne principe predavanja poruke o lečenju u NA, da bismo je, istovremeno, sačuvali i za sebe. Čak i osoba koja je tek jedan dan član Udruženja može da prenosi poruku o efikasnosti programa.

Kada o ovome pričamo novom članu, možemo se moliti da nas naša Viša sila koristi kao duhovni instrument. Mi ne postavljamo sebe kao bogove. U kontaktu sa novim članom, često ćemo tražiti pomoć nekog zavisnika koji je duže vreme čist. Velika je čast kada možete da se odazovete na nečji poziv u pomoć. Mi koji smo bili očajnici na dnu, srećni smo što možemo da pomognemo drugima da dođu do oporavka.

Novim ljudima pomažemo da uče principe Udruženja NA Trudimo se da osećaju da su dobrodošli i da saznaju šta program može da im ponudi. Sa njima razmenjujemo svoje iskustvo, snagu i nadu. Kad god je to moguće, pravimo društvo novim članovima na sastancima.

Nesebična služba u ovom poslu koji obavljamo je osnovni princip dvanaestog koraka. Mi se oporavljmo zahvajujući milosti Boga u kog verujemo. Sada se stavljamo u njegovu službu tako što ćemo sa onima koji traže spas podeliti svoje iskustvo. Većinom naučimo da poruku možemo da prenosimo samo onima koji traže pomoć. Ponekad je snaga našeg primera jedino što je zavisniku potrebno da bi se pokrenuo. Zavisnik možda pati, ali nije voljan da zatraži pomoć. Mi možemo da se stavimo na raspolaganje ovim ljudima, tako da kada zatraže pomoć, neko bude kraj njih.

Blagodet koju smo dobili kroz program Udruženja NA jeste da pomažemo drugima. Čudesno je to što nas program od stanja poniženosti i očajanja dovodi do tačke u kojoj smo mi instrumenti u rukama Više sile. Nama je data sposobnost da pomognemo drugom zavisniku kada niko drugi nije u stanju. Vidimo kako se to svaki dan dešava među nama. Ovaj čudesni preokret je dokaz našeg duhovnog buđenja. Veliko je iskušenje davati savet. Ali, kada to radimo, onda gubimo poštovanje prema novom članu. To može da zamagli našu poruku. Jedino jednostavna, iskrena poruka o sopstvenom lečenju zvuči potpuno iskreno. Dolazimo na sastanke i trudimo se da budemo primećeni i u servisu Udruženja. Bez ičega zauzvrat, sa zahvalnošću dajemo svoje vreme, i ono što smo u Udruženju pronašli. Servis o kojem pričamo u Udruženju je primarni cilj naših grupnih sastanaka. Rad u službi je prenošenje poruke zavisniku koji još uvek boluje. Što je veća naša želja da se angažujemo i radimo, to će bogatije biti naš duhovni preporod.

Kada vidimo na koji način se to radi u Udrženju, u našem novom životu više nema mesta za dosadu i samodovoljnost. Ako ostanemo čisti, mi samim tim počinjemo da upražnjavamo duhovne principe kao što su nada, predanje, prihvatanje, iskrenost, otvorenost duha, voljnost, vera, tolerancija, strpljenje, poniznost, bezuslovna ljubav, razmena i briga za druge. Kako naš oporavak napreduje, duhovni principi počinju da zalaze u svako polje našeg života, jer se mi jednostavno trudimo da živimo program ovde i sada.

Otkrivamo radost dok učimo da živimo u skladu sa principima našeg oporavka. To je radost koju osetimo dok gledamo zavisnika koji je čist dva dana kako kaže zavisniku koji je čist jedan dan:« Kada je sam, zavisnik je u lošem društvu.« To je radost koju osećamo dok gledamo zavisnika koji se mučio da pronađe odgovarajuće reči kojima bi preneo poruku drugom zavisniku kako ođednom u tome uspeva. Osećamo da nam je život postao vredan. Duhovno osveženi, srećni smo što smo živi. Na drogi, naš život se pretvara u seriju vežbi za preživljavanje. Sada mnogo više živimo nego što preživljavamo. Kada shvatimo da je krajnji rezultat to da smo čisti, možemo da uživamo u životu. Dopada nam se to što smo čisti i što možemo drugim zavisnicima da prenosimo poruku o izlečenju. Prisustvo na sastancima je zaista delotvorno.

Upražnjavanje duhovnih principa u svakodnevnom životu dovodi nas do sasvim nove slike o sebi. Iskrenost, poniznost i otvorenost duha pomaže nam da se pošteno odnosimo prema svojim saradnicima. Naše odluke se kreću u granicama tolerantnog. Učimo da poštujemo sebe.

Ono što učimo tokom oporavka može ponekad biti gorko ili bolno. Pomažući drugima, mi dobijamo nagradu u vidu samopoštovanja, jer smo u stanju da ono što imamo podelimo sa drugim članovima Udruženja. Ne možemo ignorisati bol koji osećaju drugi zavisnici. Međutim, možemo da im prenosimo poruku nade koju smo i sami dobili od drugih zavisnika koji su ostavili drogu. Ako pomažemo jedni drugima, i Bog nam pomaže. Život dobija novi smisao, nalazimo novu radost, i osećamo da vredimo i da nam je život vredan. Duhovno smo osveženi i srećni smo što smo živi. Jedan aspekt duhovnog preporoda čini naše novo shvatanje Više sile koje se razvija kroz razmenu sa drugim zavisnicima.

Da, mi smo vizija nade. Mi smo primeri na kojima se vidi da je program uspešan. Radost koju imamo u životu bez droge privlačna je zavisniku koji još uvek boluje.

Mi se oporavljamo da bismo živeli srećnim životom bez droge. Dobrodošli u NA! Koraci se ne završavaju ovde - oni su novi pocetak.

Nazad na vrh

NA Srbija 2007 - 2017